Рецензија А–Ш

(за 1. издање, из угла комуникологије)

Ако и због чега треба издавати књиге – а у овим временима с толико много речи, а толико мало разумевања – онда то треба чинити с књигама о речима.

Без обзира на то, дакле, што речи чине говор, разговор, новине, књиге… и без обзира на то што ми углавном мислимо у речима, никада речи нису биле толико запостављене као сада, никада се нису тако лако изговарале, никада се лакше нису гледале и слушале – и никада нису мање вределе.

Ваља се подсетити да се свако мало појављују нове речи, што под навалом речитијих култура, што због инфлације технолошких иновација којима су називе и имена једва смислили и они који су те иновације направили, а камоли ми који треба да их користимо.

Гомила је разлога зашто је књига о речима и њиховим објашњењима потребна у сваком замисливом референтном систему значења, говора и писања, а посебно тамо где координате постављају енглеска културе и глобално англиканизовани монструм с два лица: интернет и дигиталне комуникације.

Да постоји ова потреба увидео је и Лазар Бошковић, мој вишедеценијски (ех, године брзопролазеће…) пријатељ и сарадник, чији се психолошки склоп – макар како сам га ја централизовао – непрекидно окреће око речи, њихове употребе у сатиричне и „озбиљне“ сврхе, могућности играња њима, њихове оптимизације уподобљене према суровости аутоматских претраживачких чудовишта…

Ђаволска је вештина у игрању речима потребна да би се речници уопште правили, па је Лазар Бошковић самим тим – а за овај посао сређивања дигиталне вербалне прашуме изникле на овој аналогној периферији света – идеална особа: више него одличан познавалац речи, укрштен са истим таквим разумеваоцем интернетске „технологије“.

Ево, дакле, једног разлога зашто би ова књига могла бити одлична; остали разлози, њих хиљаду вербалних топонима, налазе се унутар корица ове веома вредне књиге.

„Жанетићу, хоћеш ли да будеш рецензент ’Речника интернета’ који сам написао?“ – упитао ме је Лазар пре извесног времена, шаљући ми потом и примерак своје књиге, спрам које нисам имао никаквих очекивања, па ни оно очекивање у погледу тога којом би се то једном речју могла описати књига када се њене корице затворе.

Задовољство је та реч.

И то велико.

Јер речници, сами по себи не претерано занимљиво штиво, могу бити још и додатно неразумљиви, непрецизни, преопширни, прекратки, непрактични, неупотребљиви, на силу написани, натегнути, неозбиљни.

Како је аутор овог речника избегао да не упадне ни у једну од наведених замки, те да ово штиво учини не само пуким „преводилачким“ подухватом већ и својеврсним исцрпним водичем кроз све што нам је технологија сручила у рутере, компјутере, базне станице, таблете и мобилне телефоне – нисам сигуран да бих успео да објасним, те нећу ни покушавати сем на следећи начин:

Лазар Бошковић влада овом материјом до нивоа да њоме господари, а притом је и комплетан аутор, који себи не допушта тај луксуз да буде тек административни пописивач неразумљивих термина, већ нас кроз чудесни свет информатичке и комуникацијске револуције проводи са идејом да речници – за сладокусце – представљају нешто што се чита, а не нешто кроз шта се пролази само кад ти затреба реч коју не разумеш.

Љубав према нашим речима и нашем језику и култури – испреплетана са амбицијом да се досад локално неизрециво ипак може пребацити из глобалног у појединачно географско окружје – створили су ову књигу, али ова књига није само резултат емоције, амбиције и експертизе, већ одраз једног поштовања које ћу објаснити.

Многи писци жртвују своју књигу да би креирали своје дело, изгубе на форми да би добили на садржају, превиде да постоје конзументи писања, а у жудњи да што више онога што хоће да кажу пребаце на папир (електронски, обични, свеједно).

На тај начин су многе књиге пропустиле да то и буду, многи филмови и представе промашили свој формат, многе новине и портали изгубили смисао информисања, а све због суманутог такмичења аутора да им уметничке и информативне форме буду бруталистички споменици самим креаторима, уместо да су корисна дела за оне којима су намењена.

Његово Величанство Читалац није понижен речником Лазара Бошковића, јер читањем овог списка речи онај ко се тог списка буде латио имаће прилику да у својој глави конструише или реконструише ову Велику Промену, која се свима нама десила с преласком из двадесетог у двадесет први век.

Ова књига, дакле, није само пуки списак класификованих и објашњених појмовних јединица, она је заправо прича о једном инфраструктурном унапређењу цивилизације, испричана онако како се приче и причају: језиком и речима које сви разумемо.

Причу око сваког појма мораће да креирају сами читаоци, обнављајући или стичући знање о фасцинантном свету интернета, дигиталних комуникација, присећајући се притом ситуација у којима је неки или сваки од хиљаду у књизи набројаних појмова дошао у контакт с њима.

Рађање нове цивилизације и културе овековечено је речима овог штива, а посебно је драматично (као ваљда у свакој Причи) то што су ту и главни јунаци који кроз то Мењање Свега пролазе:

Сви ми.

Тако гледано, ова књига јесте заиста нешто много више од именика који отварамо кад нам затреба појам чије значење или превод не знамо, она је технолошки споменар, коначно сабран на једном месту и преведен са успелом намером да се не осећамо као да смо у иностранству док сами са собом разговарамо о Мрежи у коју смо се упетљали и из које више никада нећемо изаћи.

Ћирилицом је тај споменар написан, што му даје посебну драж; а даје га и ћирилици, која овим добија поновну прилику да се њоме може писати и објашњавати историја, али не онај њен део на који смо навикли: ћирилицом је овде исписана будућност, притом технолошка.

У оваквом контексту је ово писмо можда у почетку необично, али с временом га је – и хвала Лазару на томе – са све више читања све природније гледати.

Феноменолошки, фантастично, па чак и фетиш биле су у избору као речи којима почиње ова реченица, а да би се одржала намера да ова рецензија има тридесет реченица од којих свака почиње једним словом азбуке, чиме аутору узвраћамо на благотворној локализацији англосаксонско-глобалне поплаве туђица и скраћеница које су се ушуњале у наш говор о новом свету у коме живимо.

Хвала богу, те ниједну од горе поменутих речи нисмо употребили, премда је и фантастичан и феноменолошки релевантан, па чак донекле и фетишистички овај напор који је Лазар Бошковић учинио у покушају да Мрежу и њене речи учини више нашим, а што је ако ништа друго онда макар чин гостопримства, с обзиром на то колико су се интернет и дигитална комуникација одомаћили и постали наши, да нашији не могу да буду.

Цео један нови свет је интернет, свет који се испреплео с физичким светом у коме живимо до мере да су и материјалне ствари постале интернет ствари, да ми сами себе више не можемо да замислимо без интернета, нити можемо да се сетимо времена у коме њега није било.

Чудо које нас је учинило зачуђенијим и чуднијим него икада, то је свет који је пописао мој пријатељ а ваш аутор Лазар Бошковић.

Џаба и да га хвалимо више, књигу у руке и пријатно читање.

Што сте, вероватно, већ и учинили, ако сте читајући књигу од почетка дошли и до овог текста.

 

Војислав Жанетић

Факултет за медије и комуникације

Универзитет „Сингидунум“, fmk.singidunum.ac.rs