Recenzija A–Š

(iz ugla komunikologije)

Ako i zbog čega treba izdavati knjige – a u ovim vremenima s toliko mnogo reči, a toliko malo razumevanja – onda to treba činiti s knjigama o rečima.

Bez obzira na to, dakle, što reči čine govor, razgovor, novine, knjige… i bez obzira na to što mi uglavnom mislimo u rečima, nikada reči nisu bile toliko zapostavljene kao sada, nikada se nisu tako lako izgovarale, nikada se lakše nisu gledale i slušale – i nikada nisu manje vredele.

Valja se podsetiti da se svako malo pojavljuju nove reči, što pod navalom rečitijih kultura, što zbog inflacije tehnoloških inovacija kojima su nazive i imena jedva smislili i oni koji su te inovacije napravili, a kamoli mi koji treba da ih koristimo.

Gomila je razloga zašto je knjiga o rečima i njihovim objašnjenjima potrebna u svakom zamislivom referentnom sistemu značenja, govora i pisanja, a posebno tamo gde koordinate postavljaju engleska kulture i globalno anglikanizovani monstrum s dva lica: internet i digitalne komunikacije.

Da postoji ova potreba uvideo je i Lazar Bošković, moj višedecenijski (eh, godine brzoprolazeće…) prijatelj i saradnik, čiji se psihološki sklop – makar kako sam ga ja centralizovao – neprekidno okreće oko reči, njihove upotrebe u satirične i „ozbiljne“ svrhe, mogućnosti igranja njima, njihove optimizacije upodobljene prema surovosti automatskih pretraživačkih čudovišta…

Đavolska je veština u igranju rečima potrebna da bi se rečnici uopšte pravili, pa je Lazar Bošković samim tim – a za ovaj posao sređivanja digitalne verbalne prašume iznikle na ovoj analognoj periferiji sveta – idealna osoba: više nego odličan poznavalac reči, ukršten sa istim takvim razumevaocem internetske „tehnologije“.

Evo, dakle, jednog razloga zašto bi ova knjiga mogla biti odlična; ostali razlozi, njih hiljadu verbalnih toponima, nalaze se unutar korica ove veoma vredne knjige.

Žanetiću, hoćeš li da budeš recenzent ’Rečnika interneta’ koji sam napisao?“ – upitao me je Lazar pre izvesnog vremena, šaljući mi potom i primerak svoje knjige, spram koje nisam imao nikakvih očekivanja, pa ni ono očekivanje u pogledu toga kojom bi se to jednom rečju mogla opisati knjiga kada se njene korice zatvore.

Zadovoljstvo je ta reč.

I to veliko.

Jer rečnici, sami po sebi ne preterano zanimljivo štivo, mogu biti još i dodatno nerazumljivi, neprecizni, preopširni, prekratki, nepraktični, neupotrebljivi, na silu napisani, nategnuti, neozbiljni.

Kako je autor ovog rečnika izbegao da ne upadne ni u jednu od navedenih zamki, te da ovo štivo učini ne samo pukim „prevodilačkim“ poduhvatom već i svojevrsnim iscrpnim vodičem kroz sve što nam je tehnologija sručila u rutere, kompjutere, bazne stanice, tablete i mobilne telefone – nisam siguran da bih uspeo da objasnim, te neću ni pokušavati sem na sledeći način:

Lazar Bošković vlada ovom materijom do nivoa da njome gospodari, a pritom je i kompletan autor, koji sebi ne dopušta taj luksuz da bude tek administrativni popisivač nerazumljivih termina, već nas kroz čudesni svet informatičke i komunikacijske revolucije provodi sa idejom da rečnici – za sladokusce – predstavljaju nešto što se čita, a ne nešto kroz šta se prolazi samo kad ti zatreba reč koju ne razumeš.

LJubav prema našim rečima i našem jeziku i kulturi – isprepletana sa ambicijom da se dosad lokalno neizrecivo ipak može prebaciti iz globalnog u pojedinačno geografsko okružje – stvorili su ovu knjigu, ali ova knjiga nije samo rezultat emocije, ambicije i ekspertize, već odraz jednog poštovanja koje ću objasniti.

Mnogi pisci žrtvuju svoju knjigu da bi kreirali svoje delo, izgube na formi da bi dobili na sadržaju, previde da postoje konzumenti pisanja, a u žudnji da što više onoga što hoće da kažu prebace na papir (elektronski, obični, svejedno).

Na taj način su mnoge knjige propustile da to i budu, mnogi filmovi i predstave promašili svoj format, mnoge novine i portali izgubili smisao informisanja, a sve zbog sumanutog takmičenja autora da im umetničke i informativne forme budu brutalistički spomenici samim kreatorima, umesto da su korisna dela za one kojima su namenjena.

NJegovo Veličanstvo Čitalac nije ponižen rečnikom Lazara Boškovića, jer čitanjem ovog spiska reči onaj ko se tog spiska bude latio imaće priliku da u svojoj glavi konstruiše ili rekonstruiše ovu Veliku Promenu, koja se svima nama desila s prelaskom iz dvadesetog u dvadeset prvi vek.

Ova knjiga, dakle, nije samo puki spisak klasifikovanih i objašnjenih pojmovnih jedinica, ona je zapravo priča o jednom infrastrukturnom unapređenju civilizacije, ispričana onako kako se priče i pričaju: jezikom i rečima koje svi razumemo.

Priču oko svakog pojma moraće da kreiraju sami čitaoci, obnavljajući ili stičući znanje o fascinantnom svetu interneta, digitalnih komunikacija, prisećajući se pritom situacija u kojima je neki ili svaki od hiljadu u knjizi nabrojanih pojmova došao u kontakt s njima.

Rađanje nove civilizacije i kulture ovekovečeno je rečima ovog štiva, a posebno je dramatično (kao valjda u svakoj Priči) to što su tu i glavni junaci koji kroz to Menjanje Svega prolaze:

Svi mi.

Tako gledano, ova knjiga jeste zaista nešto mnogo više od imenika koji otvaramo kad nam zatreba pojam čije značenje ili prevod ne znamo, ona je tehnološki spomenar, konačno sabran na jednom mestu i preveden sa uspelom namerom da se ne osećamo kao da smo u inostranstvu dok sami sa sobom razgovaramo o Mreži u koju smo se upetljali i iz koje više nikada nećemo izaći.

Ćirilicom je taj spomenar napisan, što mu daje posebnu draž; a daje ga i ćirilici, koja ovim dobija ponovnu priliku da se njome može pisati i objašnjavati istorija, ali ne onaj njen deo na koji smo navikli: ćirilicom je ovde ispisana budućnost, pritom tehnološka.

U ovakvom kontekstu je ovo pismo možda u početku neobično, ali s vremenom ga je – i hvala Lazaru na tome – sa sve više čitanja sve prirodnije gledati.

Fenomenološki, fantastično, pa čak i fetiš bile su u izboru kao reči kojima počinje ova rečenica, a da bi se održala namera da ova recenzija ima trideset rečenica od kojih svaka počinje jednim slovom azbuke, čime autoru uzvraćamo na blagotvornoj lokalizaciji anglosaksonsko-globalne poplave tuđica i skraćenica koje su se ušunjale u naš govor o novom svetu u kome živimo.

Hvala bogu, te nijednu od gore pomenutih reči nismo upotrebili, premda je i fantastičan i fenomenološki relevantan, pa čak donekle i fetišistički ovaj napor koji je Lazar Bošković učinio u pokušaju da Mrežu i njene reči učini više našim, a što je ako ništa drugo onda makar čin gostoprimstva, s obzirom na to koliko su se internet i digitalna komunikacija odomaćili i postali naši, da našiji ne mogu da budu.

Ceo jedan novi svet je internet, svet koji se isprepleo s fizičkim svetom u kome živimo do mere da su i materijalne stvari postale internet stvari, da mi sami sebe više ne možemo da zamislimo bez interneta, niti možemo da se setimo vremena u kome njega nije bilo.

Čudo koje nas je učinilo začuđenijim i čudnijim nego ikada, to je svet koji je popisao moj prijatelj a vaš autor Lazar Bošković.

aba i da ga hvalimo više, knjigu u ruke i prijatno čitanje.

Što ste, verovatno, već i učinili, ako ste čitajući knjigu od početka došli i do ovog teksta.

 

Vojislav Žanetić

Fakultet za medije i komunikacije

Univerzitet „Singidunum“, fmk.singidunum.ac.rs